SMRT ALEKSANDRA SERGEJEVIĆA PUŠKINA

Dana 10. februara 1837. godine, od posledica upale trbušne maramice, umro je A. S. Puškin. Pred smrt je izrazio želju da vidi sveštenika. Kada ga je doktor Spaski upitao kome hoće da ispovedi grehe, Puškin je odgovorio: Uzmite prvog najbližeg sveštenika. Poslali su po oca Petra iz Hrama Spasa nerukotvorenog obraza.

aleksandar sergejević puškinSveštenik je bio dirnut dubokim poštovanjem s kojim se Puškin ispovedio i pričestio Svetim Tajnama. Ja sam star, neću još dugo živeti, ne vredi me zavaravati, rekao je on kneginji Meščerskoj, Karamzinovoj kćeri. Možda mi nećete verovati, ali reći ću vam da ja samome sebi želim takav kraj, kakav je on imao.

Vjazemskom je otac Petar, takođe sa suzama u očima, govorio o hrišćanskom raspoloženju duše Puškina, koji je Danzasu rekao: Želim da umrem kao hrišćanin.

Puškinove muke su ponekad prevazilazile meru ljudskog trpljenja, no on ih je podnosio, po svedočenju Vjazemskog, s duhom radosti, osnažen Tajnom Tela i Krvi Hristovih. To je označilo početak njegove duhovne obnove, koja se ispoljila pre svega u tome što je on zaista hteo da umre kao hrišćanin, oprostivši svome ubici.

Zahtevam da se ne svetiš za moju smrt. Opraštam mu i želim da umrem kao hrišćanin, rekao je on Danzasu.

Ujutru, 28. januara, kada mu je bilo bolje, naredio je da pozovu njegovu suprugu i decu. On na svakoga od njih spusti pogled, položi ruku, prekrsti ih i onda, pokretom ruke, otpusti od sebe. Pletnjev, koji je proveo čitavo jutro kraj njegove postelje, bio je zapanjen čvrstinom njegovog duha. On je tako podnosio svoje stradanje, da ja, videvši prvi put svojim očima smrt, nisam u njoj, ma koliko to bilo čudno, video ništa strašno.

Bolesnik je našao u sebi snage da uteši svoju ženu, ophrvanu tugom, koja je tražila podršku samo u molitvi. De, de, hvala Bogu, sve je dobro.

Smrt dolazi, rekao je najzad, Karamzinu! Poslali su po Ekaterinu Andrejevnu Karamzinu. Prekrstite me, zamolio ju je i poljubio ruku kojom ga je blagoslovila.

Trećeg dana, 29. januara, snaga je konačno počela da ga napušta, kao kada dogoreva poslednje ulje u svetiljci. Odlazi, tiho šapnu Dalj Arendu. Ali misli Puškinove behu još bistre. Samo povremeno ih je zaborav poludremeža pomućivao. Još jednom je pružio ruku Dalju i progovorio: Evo, uzdigni me, hajdemo, da, više, više, no, hajdemo.

Njegova duša je bila spremna da napusti svoj telesni hram i ustremila se uvis. Kraj života, reče samrtnik malo kasnije i još jednom jasno ponovi, Kraj života… disanje prestaje. I osenivši se krsnim znakom, izgovori Isusovu molitvu.

Gledao sam pažljivo, očekujući njegov poslednji udisaj, ali ga nisam primetio. Svi su nad njim stajali ćutke. Posle minut-dva, upitao sam: Šta se desilo? Svrši se, odgovori Dalj. Tako tiho, tako mirno se udaljila njegova duša. Dugo smo stajali nad njim ćutke, nepomično, bojeći se da ne narušimo svetost tajne smrti.

***

Ovako je pisao, u pismu Puškinovom ocu, Žukovski, koji je i sam bio svedok ove izvanredne smrti, slikajući je istinski dirljivim, prepunim osećanja, bojama. Posebno je ukazao na izraz lica pokojnika, koji je odražavao unutarnji duhovni preobražaj, koji je ovaj doživeo u poslednjim trenucima svoga obitavanja na zemlji.

To nije bio ni san, ni mir, niti odraz umovanja, ranije tako svojstven tome licu. Nije to bio ni poetski izraz. Ne. Neka važna, izuzetna misao se po njemu razlivala, nešto kao viđenje, neko potpuno, duboko zadovoljavajuće saznanje. Gledajući ga, poželeo sam da ga upitam: Šta vidiš, prijatelju?

Epilog

Bilo je to nekoliko godina po okončanju rata, 60. godine pretprošloga veka. Protojerej Aleksandar Veteljev je odslužio Božanstvenu liturgiju i, vrativši se kući, zatražio da mu spreme čaj. Sevši na stolicu, zadremao je. U tom trenutku, u sobu mu je ušao čovek i rekao: Živ bio, baćuška! Zar me ne prepoznajete?

– Ko ste vi?

– Ja sam Puškin, Aleksandar Sergejević.

– Aleksandar Sergejević! Otkud vi? Je li vas Gospod pomilovao? Da li ste se spasli?

– Znate, baćuška, ovde na zemlji svi čitaju moje stihove i svi me veličaju, ali se baš niko za mene ne moli. Preklinjem vas, pomolite se za mene!

– Aleksandre Sergejeviću, tako mi je drago što vas vidim. Naravno da ću se moliti za vas.

– Hvala vam, baćuška!

Neočekivani gost se poklonio i iščezao. Potresen viđenjem, otac Aleksandar otvori kalendar: Na današnji dan, 10 februara, a po starom računanju 29. januara, umro je Aleksandar Sergejević Puškin.

Ne dočekavši čaj, baćuška se ponovo obuče i vrati u hram. Usrdno se pomolivši pred prestolom Božjim, izvadio je iz prosfore česticu za upokojenje sluge Božjeg Aleksandra.

Hronograf.net

LEAVE A REPLY