U zimu 1959. godine, devet studenata Politehničkog instituta iz Jekaterinburga misteriozno je stradalo tokom putešestvija u severne planine Urala. Njihova beživotna tela pronađena su nedaleko od mesta na kom su kampovali, a sva dokumentacija na osnovu koje su nastali kasniji izveštaji, bila je tajna. Fotokopije dokumenata postale su dostupne tokom 90-ih, a neki delovi su nedostajali. I dan-danas postavlja se pitanje kako su stradali.
Krajem januara 1959. godine, grupa od osam muškaraca i dve žene, čiji je vođa bio 23-godišnji Igor Djatlov, uputila se prema planini Otorten. Svi su bili iskusni planinari i skijaši, čije je putovanje započeto po planu, s tim što ih je u vrlo kratkom roku napustio Jurij Judin zbog bolesti. Poslednjeg dana u mesecu, stigli su na ivicu brdsko-planinskog područja, gde su počeli da se pripremaju za penjanje. Narednog dana, 1. februara, odradili su prvi deo velikog posla ali su, zbog nepovoljnih vremenskih uslova, skrenuli sa pravog puta. Kada su shvatili da su pogrešili, odlučili su da pronađu mesto na kome će prenoćiti. Ono što se desilo u toku te noći, više od pola veka kasnije i dalje je misterija.
Od Igora i ostatka ekipe očekivalo se da se jave najkasnije do 12. februara, što se nije desilo. Međutim, kako su kašnjenja neminovna kada su takvi pohodi u pitanju, potraga za njima pokrenuta je tek nedelju dana kasnije. Dana 26. februara, pronađen je njihov kamp. Bio je skoro uništen i izgledalo je kao da je napušten u žurbi. U njemu su pronađene lične stvari članova ekspedicije, a tragovi u snegu vodili su ka obližnjoj šumi. Tragači su prvo naišli na beživotna tela Georgija Krivoniščenka i Jurija Dorošenka, koji su bili bosonogi i obučeni samo u donji veš. Kasnije su pronađeni i Igor Djatlov, Zinaida Kolmogoreva i Rustem Slobodin, a poze u kojima su umrli, ukazivale su na to da su nameravali da se vrate u šator. Potraga za ostalim članovima tima trajala je više od dva meseca. Tela Nikolaja Tibo-Brinjola, Ljudmile Dubinjine, Semjona Zolotarjova i Aleksandra Kolevatova konačno su pronađena 4. maja. Bila su zatrpana snegom i znatno udaljenija od mesta na kom su pronađene njihove kolege. Da stvar bude čudnija, Semjon je na sebi imao Ljudmilinu bundu i šešir, a njeno stopalo bilo je zamotano u Georgijeve vunene pantalone. Istraga je započeta odmah po pronalasku prvih pet leševa, ali ništa nije ukazivalo na to šta je dovelo do njihove smrti. Na kraju je zaključeno da su svi umrli od posledica smrzavanja. Rustem je imao malu pukotinu u lobanji, ali se nije smatralo da je ona bila fatalna. Sa njih troje, to je bio slučaj – Nikolaj je imao tešku povredu glave, a Ljudmila i Semjon imali su frakture grudnog koša, nalik onima zadobijenim u saobraćajnoj nesreći. Takođe, Ljudmili su nedostajali jezik, oči, delovi usne i lica, kao i deo kosti lobanje.
Spekulisalo se da su članove ekspedicije napali i ubili pripadnici Mansija jer su kročili na njihovu zemlju, ali ništa nije podržalo tu tvrdnju. Sa druge strane, iz raspoloživih dokumenata vezanih za istragu jasno je sledeće:
1. Šest članova grupe umrlo je usled smrzavanja.
2. Ništa nije ukazalo na prisustvo drugih ljudi sem onih iz tima.
3. Šator je bio isečen iznutra.
4. Svi su umrli između šest i osam sati nakon poslednjeg obroka.
5. Napustili su logor odvojeno i svojevoljno.
6. Na garderobi nekoliko žrtava zabeležen je visok nivo radijacije.
7. O stanju unutrašnjih organa stradalih ništa se nije znalo.
Kasnijom istragom zaključeno je da je za njihovu smrt odgovorna nepoznata sila, a zloglasni planinski prolaz nazvan je Djatlovljev prolaz. Slučaj je zatvoren u maju 1959, a pristup toj oblasti je tri godine nakon toga bio zabranjen. Dosije je otvoren tek 90-ih, iako su neki delovi falili. Inače, puno je teorija o tome šta se i kako dogodilo. Ona o tome da je lavina uzrok smrti planinara bila je u početku popularna, ali nisu pronađeni nikakvi tragovi snežnog odrona. Ostale teorije vezuju se za infrazvuk, vojne testove, vanzemaljce, jetija i tako dalje. Međutim, ni toliko godina nakon strašne tragedije, nema zvanične potvrde o tome šta se uistinu desilo, pa Djatlovljev prolaz ostaje jedna od najvećih misterija 20. veka.
