LAPOT, IZMEĐU ISTINE I LEGENDE

Običaji žrtvovanja ljudi svakako spadaju u najstrašnije i najtajanstvenije delatnosti u istoriji civilizacije. Obredi žrtvovanja izvodili su se na mnogo načina i iz mnogo razloga. Ako razmišljamo o ovim jezivim događajima, obično ih povezujemo s društvima vrlo različitim od našeg i udaljenim hiljadama kilometara u prostoru ili stotinama, čak i hiljadama godina u vremenu.

lapot
Lapot / Ilustracija: Politikin Zabavnik

Iako je žrtvovanje ljudi jeziv događaj sam po sebi, tradicija ubijanja ljudi, u zavisnosti od uzrasta ili drugih karakteristika, sa sobom nosi još mračniju dimenziju. Istorija prati ubijanje staraca još od starog veka kada su – po kazivanju antičkih pisaca Hesioda, Herodota ili Strabona – mnogi narodi ubijali stare ljude na različite načine. Ubijanje staraca negde je podrazumevalo jednostavno izopštavanje iz zajednice i ostavljanje u šumi, gde bi ovi umrli od gladi, dok je bilo i plemena poput Masageta koji su svoje stare ubijali, kuvali i jeli. U srednjem veku Mlečanin Marko Polo, svetski putnik, opisao je kako je na ovakve jezive obrede nailazio u raznim oblicima od Evrope, preko Melanezije, do Sibira. On je gledao kako u Malaji mladi pripadnici plemena ubijaju i jedu svoje starce, dok su kod sibirskih Jakuta starci jednostavno ubijani ili prepuštani na milost i nemilost silama prirode. U Evropi je ovaj običaj potrajao gotovo do polovine srednjeg veka i bio je Najrasprostranjeniji kod Tračana, Zapadnih Slovena i Nemaca. Smatra se da je bio prihvaćen i kod Slovena na Balkanskom poluostrvu gde se, po verovanjima, najduže i zadržao.

Gotov za sekirče

Neki autori, poput Svetislava Prvanovića, smatraju da se ovaj običaj na našim prostorima zadržao do kasnog srednjeg veka, i to u oblastima istočne Srbije, makedonskoj Torbešiji i delovima Crne Gore. Budući da je ipak stvar prošlosti i da sobom nosi određenu tajanstvenost, različita su mišljenja koliko je zaista postojao u našem narodu. Isti autor navodi teoriju po kojoj se ovaj običaj na našim prostorima zadržao dosta dugo, na primer, kod crnogorskog plemena Pješivci do sredine 18. veka, ili kod homoljskih Vlaha sve do prve polovine 19. veka.

>>Bizarna medicinska pomagala iz prošlosti

S druge strane, autori poput čuvenog etnologa, profesora Dušana Bandića, smatraju da ovaj običaj možda ipak nije zaživeo u našem narodu, već da je samo deo predanja i legendi koje poreklo vuku od drugih kultura. I pored toga, Bandić ističe da je sačuvan u usmenoj baštini našeg naroda. Primera radi, u narodnim izrekama poput: gotov za sekirče ili zreo za sjekiru vidi se odnos prema običaju kao i način, odnosno oruđe koje se koristilo – sekira. On navodi da su Vlasi iz istočne Srbije, po predanjima, bili najbrutalniji jer su svoje žrtve prvo pržili usijanim gvožđem po vratu i još žive stavljali u mrtvački sanduk i da su ih ako ne bi umrli od opekotina, daviliIako odnos prema običaju izgleda brutalno i bezlično, ističe se ritualna težina, ne samo za porodice iz koje su starci, već i celog sela. Starce su ubijala njihova deca, i to uglavnom sekirom ili štapom (nekada i toljagom). Bandić navodi kako su, po predanju, starci išli na lapot gotovo raspoloženi, a ne uplašeni ili besni. Ova tvrdnja ipak ne deluje previše stvarno, posebno ako se sagleda postupak neposredno pre izvršenja.

Naime, pre nego što bi smrtonosni udarac bio izveden, na glavu žrtve se polagao smotuljak vune ili parče proje preko kog se udaralo. Prilikom udarca se uglavnom izgovarala sledeća rečenica: Ne ubijam te ja, nego ovaj hleb/vuna/proja. Ovo se izgovaralo iz straha od mogućeg povratka duše pokojnika, kao i izvesno lošeg raspoloženja u kom bi se ona vratila. Budući da su se ljudi plašili osvete, prebacivali su krivicu na predmete. Svrha ovog običaja može da se objasni kako kroz razumna tumačenja tako i kroz poznavanje logike narodnih verovanja Srba. S jedne strane, logično je da su stari i iznemogli bili na teretu svojoj zajednici, posebno na prostorima gde je vladala oskudica i stalna borba za život, tako da je ovaj običaj, koliko god bio užasan, ipak razumljiv. Bandić navodi i legendu u kojoj je ovaj običaj prikazan kao plemenit. Kako legenda kaže, nekada je postojao narod posebnog imena – Nemri. Verovalo se da njegovi pripadnici jako dugo žive, ali dugo i s mukom umiru. Verovalo se da su u proseku živeli oko 150–200 godina. U ovakvim (ne)prilikama bližnji su im pomagali tako što su im skraćivali muke šaljući ih na onaj, neki bolji svet. Bandić navodi da se na ovo gledalo kao neku vrstu eutanazije.

>>Najbrutalnije tehnike mučenja koje su primenjivane u prošlosti

I deca će biti očevi

Kako je isti autor duhovito primetio, trebalo je ipak objasniti i zašto je tako plemenit običaj napušten. Narodna mašta ni ovde nije zatajila. Postoje dve najčešće navođene anegdote koje objašnjavaju uzroke nestanka lapota. U prvoj priči već ostareli otac savetuje sina kako da se ponaša i čuva kad ode u rat. Sin odlazi u rat i, prateći očeve savete, uspeva da se sačuva. Iskustvo i mudrost starijih pokazuju se kao izrazito vredni za zajednicu, i od tada praksa ubijanja staraca prestaje. Drugi primer je jednako logičan, možda i verovatniji od prvog. Sin je ostarelog oca poveo u šumu na lapot. Dok njih dvojica idu prema šumi, sinov naslednik, dečačić, trči za ocem i podseća ga da sačuva sekiru. Otac shvata da dečak traži sekiru za lapot i da i njega čeka ista sudbina kao i njegovog ostarelog oca. Otac odbacuje sekiru i odbija da ubije svog oca. Tu se lanac tradicije vezan za lapot prekida, i u pokoljenjima koja slede postaje gotovo zaboravljeni deo baštine.

I na filmu i na romanu

Mit o lapotu često je bio predmet istraživanja antropologa i etnologa, poput Sime Trojanovića, Tihomira Đorđevića, Veselina Čajkanovića i Bojana Jovanovića. On je, pored ostalog, poslužio kao nadahnuće i nekim umetnicima. Tako je filmski reditelj Goran Paskaljević 1972. godine, kao diplomski rad, snimio dokumentarni film pod naslovom Legenda o lapotu. U njemu je rekonstruisano izvođenje ovog običaja. Slikar, pisac i filmski reditelj Živojin Pavlović iskoristio je ovaj običaj kao metaforičnu ideju za naslov istoimenog romana za koji je 1992. godine dobio Ninovu nagradu za roman godine.

Tako je na osnovu mnogih usmenih predanja tumačen ovaj drevni običaj koji i danas čini važan deo narodne kulture i verovanja Srba, ali i drugih naroda na ovim prostorima. Posebnu tajanstvenost daje mu činjenica da, iako važan deo našeg usmenog pamćenja, u postojanje lapota u našim krajevima nećemo zapravo nikada biti potpuno sigurni. Ono u šta možemo biti sigurni a što su autori ovih legendi možda i želeli da poruče, jeste važnost životnog iskustva i mudrosti koje stariji članovi našeg društva poseduju. Priče o lapotu, takođe na svoj način, podsećaju mlađe generacije da vreme neumoljivo korača i da će i oni sami jednog dana biti starci i starice koji će zavisiti od pomoći i dobrote drugih.

Izvor: Politikin Zabavnik

LEAVE A REPLY