Milunka Savić bila je srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ranjavana je devet puta, a zbog svoje neizmerne hrabrosti Francuzi su je prozvali srpskom Jovankom Orleankom. Upamćena je kao žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.
Milunka Savić rođena je na Vidovdan, 28. juna 1890. (ili 1892.) u selu Koprivnica u blizini Novog Pazara i bila je najstarije dete Radenka i Danice Savić koji su pored nje imali još troje dece: Mionu, Slavku i Milana. Nakon što je u oktobru 1912. godine objavljen Ukaz o mobilizaciji, Milunka je odlučila da pritekne u pomoć otadžbini. Kako vojska nije primala žene, odlučno odlazi u Beograd sa isečenom kosom i uvezanim grudima i prijavljuje se pod imenom Milun Savić. Skoro godinu dana se borila preobučena u muškarca, a njen pol su otkrili bolničari kad je ranjena u Bregalničkoj bici. Godine 1914. Austrougarska objavljuje Srbiji rat i Milunka se dobrovoljno javlja na služenje otadžbini. U Velikom ratu se posebno istakla kao deo čuvenog Gvozdenog puka. U Kolubarskoj bici pokazala je izuzetnu sposobnost kao bombaš i tu za višestruko herojstvo dobija Karađorđevu zvezdu sa mačevima. U jesen 1915. godine teško je ranjena u glavu u Makedoniji i tako povređena se povlačila preko Albanije, da bi se nakon nekoliko meseci oporavka spremna vratila na Solunski front i učestvovala u bitkama za slobodu. Posebno zanimljiva činjenica je da je u bici na Crnoj reci uspela sama da zarobi 23 bugarska vojnika. Za svoju hrabrost Milunka je nagrađena najvišim odlikovanjima, među kojima su dva francuska ordena Legije časti i medalja Miloš Obilić. Jedina je žena u istoriji koja je odlikovana francuskim ordenom Ratni krst sa zlatnom palmom.
>>Slavka Tomić, zaboravljena heroina Prvog svetskog rata
Život ju je posle rata odveo u Bosnu gde je radila kao kuvarica, bolničarka i kontrolor u fabrici vojne opreme. U Mostaru upoznaje Veljka Gligorovića za kog se udaje 1922. godine i dve godine kasnije rađa ćerku Milenu. Pored svoje ćerke, odgajala je još tri devojčice koje je usvojila. Veljko je zbog posla premešten u Banjaluku i polako je počeo da zapostavlja porodicu, zbog čega se brak ubrzo raspao, a Milunka se sa decom preselila u Stepanovićevo u blizini Novog Sada gde je dobila imanje od države i podigla kuću. Znajući da bi u tako maloj sredini bilo teško školovati decu, odlazi u Beograd gde je na inicijativu svojih saboraca 1929. godine dobila posao čistačice u Hipotekarnoj banci gde je provela veći deo radnog veka. Pored svoje dece, od male plate je uspela da iškoluje i tridesetoro siromašne dece iz rodne Koprivnice. Iako Drugi svetski rat nije provela na frontu, Milunka Savić osnovala je malu bolnicu na Voždovcu u kojoj je lečila ranjenike. Priča se da je zbog te bolnice bila u logoru na Banjici, ali njen unuk tvrdi da je to izmišljotina. Posle rata, 1945. godine otišla je u zasluženu penziju.
>>Prve žene u društveno-kulturnom životu Srbije
Za razliku od zemlje za koju se borila, Francuska nije zaboravila ovu heroinu, pa joj je tako bilo ponuđeno da se preseli tamo i da prima vojnu penziju, međutim ona je odbila. Starost je provela u maloj, trošnoj kući na Voždovcu, a povremeno su je posećivali ratni veterani, kako domaći, tako i francuski. Skupština grada Beograda joj je 1972. godine poklonila mali stan u naselju Braće Jerković koji se nalazio na četvrtom spratu u zgradi bez lifta. U njemu nije mnogo živela jer je preminula već naredne godine, 5. oktobra 1973., nakon tri možda udara. Milunka Savić sahranjena je u porodičnoj grobnici, a tek 2013. godine, na inicijativu Istorijskog muzeja Srbije, njeni posmrtni ostaci preneti su u Aleju velikana na Novom groblju.
