RAZVOD NA PLEMIĆKI NAČIN: DOK NAS DŽELAT NE RASTAVI!

Kroz istoriju, vladari i plemići često su nalazili način da se oslobode nezgodnih bračnih drugova i to ne baš uvek na plemenit način.

''Ljubavni ugovor'', slika Mišela Garnijea iz 1780. godine, koja prikazuje šta znači ugovoreni brak
”Ljubavni ugovor”, slika Mišela Garnijea iz 1780. godine, koja prikazuje šta znači ugovoreni brak

Za stare Grke razvod je bio mogućnost da izađu iz nepodnošljivog braka. Neko vreme su to mogli da učine i Rimljani. Zatim je hrišćanstvo sve promenilo. Brak je postao jedna od svetih tajni, dakle, neraskidiva veza između dvoje ljudi koji su se jedno drugom obećali i zakleli na vernost i zajedništvo – dok ih smrt ne rastavi. Istini za volju, veza je u retkim slučajevima mogla da bude raskinuta, ukoliko bi se umilostivile najviše crkvene vlasti ili sam poglavar zapadne crkve – papa. Ali, to su sebi mogli da priušte samo malobrojni i bilo je potrebno navesti nepremostive razloge za zajednički život. Svakako, ne i neslaganje naravi, kao što je danas slučaj. To nije moglo da slovi za dovoljno valjan razlog za bračnu rastavu. Ovakav sticaj okolnosti, nažalost, navodio je izvestan broj predstavnika plemstva i vladarskih dinastija da pribegavaju surovim prečicama samo da bi se oslobodili supružnika. Da sve bude još neobičnije, najčešće su u tim nemilosrdnim rabotama značajnu ulogu odigrali i visoki crkveni verodostojnici, posebno papa Aleksandar VI, odnosno Rodrigo Bordžija.

Bordžije
Bordžije

On je uz pomoć političkih brakova nametnutih rođenoj deci držao čvrsto vladarske i crkvene uzde u svojim rukama. Lukreciji Bordžiji (1480-1519) nametnuo je tri muža, od kojih su njih dvojica  nesrećno okončali život.  Da bi poništio prvi brak sa Đovanijem-Mariom Sforcom, papa ga je optužio da je impotentan, odnosno da brak nije konzumiran. Kada je Đovani to saznao, razbesneo se. Ludoviko Moro ponudio mu je da dokaže da li je papa u pravu, ni manje ni više nego pred svedocima. Đovani je smatrao takvu ponudu nedostojnom jednog plemića, te je potpisao da nije ispunio bračnu dužnost (da je impotentan). Da bi se rešili dosadnog ljubavnika, zbog kojeg je Lukrecija ostala u drugom stanju, ali i drugog muža, Alfonsa Aragonskog ( u koga je Lukrecija bila zaista zaljubljena), pobrinuo se njen brat Čezare Bordžija. Sredio je da obojica budu ubijeni! Nije bilo lako bit zet Bordžije. Tek je treći muž lepe Lukrecije, Alfonso d’ Este uspeo da nadživi suprugu.

>>Deset najluđih vladara u istoriji

Nagrada za pristanak za razvod

Neplodnost je odigrala važnu ulogu u razvrgavanju plemićkih brakova. Anri od Navare (1553 – 1610), u nameri da se oslobodi razuzdane Margarete od Valoa, poslužio se upravo tim razlogom. Ugovorio je novu svadbu sa Marijom de Mediči. Margareta od Valoa i Anri od Navare živeli su zapravo godinama potpuno odvojeno. Stoga i ne čudi što je ona bila presrećna zbog razvoda, nakon kojeg je dobila sve što je poželela. Od dvoraca do novaca!

No, nije svim raspuštenicama išlo sve tako lako kao njoj. Neke su ostajale u manastiru, kao što je to primera radi Jevdokija (1669-1731), kojoj je toplo preporučeno da stupi u manastir. Taj brižni savet dao joj je njen zakoniti muž, ruski car Petar I (1672-1725), koji se u međuvremenu zaljubio u dvorsku damu Anu Mos. Carevna se opirala zamisli da ostatak života provede u manastiru, ali, shvativši da nema kud, ipak se skrila iza manastirskih zidina.  Nije prošlo mnogo vremena, a na tom istom dvoru jedna žena se lišila prisustva svog supruga. Bila je to Katarina II, odnosno, Katarina Velika.

KatarinaVelika
Katarina Velika

Umorna od ludosti supruga Petra III, skovala je zaveru: car je uhapšen, a potom i ubijen. Mudra Katarina nije se više udavala i nastavila je da vlada. Mnogo godina ranije, vizantijska Zoja (975-1050) pokušala je sama da reši svoje bračne probleme kako je znala i umela. Ona je odstranjivala muževe iz svoga života, a onda menjala i umetnička dela na kojima su bili prikazani! To se dogodilo i sa mozaikom u čuvenoj crkvi Svete Sofije. Mozaik je naručio Zojin prvi suprug, Roman Argir. Međutim, likovno delo kao da mu je donelo nesreću. Naime, supružnici se nisu slagali. Roman je imao brojne ljubavnice. Ništa čudno. Ipak, Zoja to nije mogla da dopusti, a kamoli oprosti. Kada je u inat postala ljubavnica brata dvorskog evnuha, usmrtila je muža. Zatim se venčala sa pomenutim ljubavnikom, Mihailom IV Paflagoncem (1010-1041). Iste večeri, kada je održan obred venčanja, Mihailov lik zamenio je na mozaiku lik prvog Zojinog muža Romana. Nastavak je bio sličan. Kada je Mihailo umro, mozak je pretrpeo još jednu promenu. Jer, Zoja se udala treći put za Konstantina Monomaha. Njegov lik se i danas može videti u Aja Sofiji. Sve to nije ništa prema krvavim bračnim zavrzlamama engleskog kralja Henrija VIII (1491-1547), koga je želja da dobije muškog naslednika koštala čak šest venčanja. On se oslobađao žena vrlo domišljato i surovo, a upamćen je po razvodu doslednom svetske istorije. Naime, on je želeo da Vatikan poništi brak sa Katarinom od Aragona, krivom što nije donela na svet muško dete, kako bi se oženio dvorskom damom Anom Bolen. Zahtev je ostao bez odgovora. Henri je stoga prekinuo veze sa Vatikanom i Rimom, te se Zakonom o supremaciji 1534. godine proglasio za vrhovnog vladara Engleske crkve, što je uticalo da ona bude svrstana u protestantsku, kasnije anglikansku. Henrijev medeni mesec kratko je trajao. Ni Ana nije rodila sina. Stoga je optužena za preljubu, incest i veštičarenje! Tri godine posle venčanja, dželat joj je odrubio glavu. Ni sledeće žene nisu se baš dobro provele. Bilo kako bilo, Henrijeva kćerka, kraljica Elizabeta I (1533-1603), kćerka Ane Bolen, rešila je bračne nevolje kratko i jasno – nikada se nije udavala. Tako se ugasila dinastija Tjudorovih. Henrijevo sumanuto ponašanje i nemogućnost da ima muškog naslednika objašnjeni su pre nekoliko godina kada se ispostavilo da je patio od retke bolesti – Maklaudovog sindroma. Reč je o genskom poremećaju koji zahvata mozak, periferne živce, krv, mišiće i srce. Žene su nosioci mutiranih gena, ali obolevaju samo muški potomci.



Preljuba kao odušak 

Nisu svi vladari i plemići postajali okrutni kada bi prestali da vole svoje zakonite supružnike. Najrasprostranjeniji vid olakšavanja bračnih muka bila je preljuba. Supružnici su bili svesni šta im se dešava i na izvestan mogući način srećni zbog toga, pa se nisu bunili. Katarina Mediči (1519-189), kraljica Francuske, čitavog svog bračnog života podnosila je muževljevu ljubavnicu Dijanu od Poatjea koja je Anriju II bila ne samo druga žena, već i savetnica! Bila je osamnaest godina starija od vladara, ali, njena lepota ga je zasenjivala. Zanimljivo je da Katarina de Mediči nije pokazivala znake netrpeljivosti prema suparnnici. Čak naprotiv: njih dve su često nastupale udruženih snaga. To su zahtevala i kruta pravila dvorskog života. Da sve izgleda normalno. Uostalom, jedna drugoj olakšavale su posao i sva je prilika da ni jedna ni druga nisu bile baš smrtno zaljubljene u Anrija.

Brakovi, a posebno među plemstvom, bili su ugovarani i u retkim slučajevima su uspevali. Prirodno, ljubav se onda tražila van okvira zajednice sklopljene pred oltarom. I preljube su imale drugačije posledice: nekada tragične a nekada srećne, dok je dete za mnoge parove bivalo sećanje na ljubav koja je bila zabranjena.

Izvor: Politikin Zabavnik

LEAVE A REPLY