Kako je fotografisanje sve do XX veka bilo izuzetno skupo, mnogi nisu mogli da ga priušte za života, pa je često jedino sećanje na lik preminulog srodnika bila njegova posmrtna fotografija.
Post-mortem je žanr koji je nastao s pojavom fotografije početkom XIX veka, a trajao sve do prvih godina XX veka i zauzimao je značajno mesto u ovoj grani umetnosti tog doba. Neposredno nakon smrti pokojnici su, sami ili u društvu rođaka, fotografisani u različitim pozama, a cilj je bio da izgledaju kao da su živi. Foto studiji su za te svrhe posedovali posebne sprave čiji cilj je bio da drže pokojnika u uspravnom položaju, a neretko su im se naknadno, na izrađenim fotografijama, docrtavale oči kako bi se stekao utisak da su fotografisani dok su bili živi. Zahvaljujući nestručnosti pojedinih fotografa prilikom docrtavanja očiju, mi danas sa lakoćom možemo da primetimo da se radi o post-mortem fotografiji.
Ovaj način fotografisanja bio je veoma rasprostranjen i pružao je porodicama uspomenu na preminulog rođaka. Tužna činjenica je da se na takvim fotografijama uglavnom nalaze deca, s obzirom na to da je stepen smrtnosti dece bio izrazito visok u to doba. Često je takva fotografija bila i jedina fotografija preminule osobe.
